VREME ZMIJA mali rat protiv Srbije 1999-2000 - Dobrica Ćosić

Rat, raspad, izdaje – roman o vremenu kada je istorija ujela kao zmija.

Dobrica Ćosić pripoveda o unutrašnjem raspadu Jugoslavije, o moralnim lomovima jednog naroda i vremena u kojem istina postaje opasna, a ćutanje jedini spas. Roman razotkriva političke i ljudske mehanizme moći, straha i izdaje, kroz upečatljive likove uhvaćene između dužnosti, savesti i istorijskog ponora. Intimno svedočanstvo o narodu koji prolazi kroz „vreme zmija“ – doba kada otrov sumnje, bratoubilaštva i poraza ulazi u sve pore društva.

Rat je stigao iz vedra neba i sve živo – ljude i životinje – bacio u paniku. Zmije su napustile šume i utočište potražile u gradovima i selima. Širom zemlje zavladao je strah od reptila koji su se našli na slobodi. Tako se srpski pisac Dobrica Ćosić u svojoj najnovijoj knjizi „Vreme zmija“ seća 24. marta 1999. godine. To je bio dan kad je NATO, prvi put u svojoj istoriji, bombama napao jednu državu i jedanaest nedelja je bombardovao da bi se na taj način zaustavila kampanja terora srpskih snaga bezbednosti u tadašnjoj pokrajini Kosovo. O uzrocima konflikta sa NATO čitalac neće saznati skoro ništa: pisac u ovom polemičkom spisu, koji je u službi zalaganja za jaku Srbiju, prećutkuje represiju iz devedestih godina.

Knjigom se, međutim, ne bavi samo javnost, nego i pravosuđe. Dve organizacije za zaštitu ljudskih prava su Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnele predlog za krivično gonjenje Ćosića. Aktivistkinje u borbi za ljudska prava Sonja Biserko i Biljana Kovačević-Vučo osamdesetosmogodišnjem piscu spočitavaju rasizam. Ogorčen vazdušnim napadima NATO u proleće 1999. godine, Ćosić, stoji u prijavi, jednom rečenicom podstiče izazivanje mržnje prema državljanima (albanske narodnosti) sopstvene zemlje. “Taj socijalni, politicki i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda”, zapisuje Ćosić u svom dnevniku. Zajednički život sa albanskom većinom na Kosovu autor smatra nemogućim. Teritorijalna podela te oblasti se vidi kao jedino rešenje. „Moramo spasiti šta se spasiti može“, njegov je credo. A ako bi koja srpska crkva ili neki manastir ipak pripali „albanskom“ Kosovu, ta kulturna dobra bi morala uživati autonoman status – poput pravoslavnih manastira na svetoj gori Atos u Grčkoj.